Biljka prima hranu iz zemlje i iz vazduha. Iz vazduha upija sićušnim otvorima (porama) na listovima ugljen-dioksid, a iz zemlje usisava žilicama u vidu vodenog rastvora razne mineralne soli, koje su biljkama potrebne kao građa za stvaranje biljne mase.
 
    Ti sastojci ili elementi su: azot, fosfor, kalijum, kalcijum, magnezijum, natrijum, hlor, gvožđe, cink i dr. Neki od ovih hemijskih elemenata potrebni su biljkama u vrlo malim, ponekad jedva merljivim količinama (sumpor, hlor, gvožđe, cink i drugi), dok su drugi (naročito azot, fosfor, kalijum i kalcijum) potrebni u srazmerno velikim količinama, pa se o njim najviše i vodi računa.
 
    Kao dobru zemlju smatramo onu zemlju koja sadrži u dovoljnim količinama baš ove sastojke i to u takvim jedinjenjima koja su lako pristupačna biljci. Pored dovoljnih hemijskih, zemlja mora da ima i dobre fizičke osobine. Pre svega ona mora da ima sitnomrvičastu građu, jer je takva građa zemlje najpovoljnija da se u njoj održava pravilan vodni, vazdušni i toplotni režim, što je od velikog značaja za gajenje kako cveća tako i drugih biljaka.

Detaljnije “Zemlja za saksijsko cveće”

Za biljke u saksijama voda je od neprocenjive koristi, jer zemlji daje vlagu potrebnu za rastvaranje mineralnih soli koje biljkama služe kao hrana. Ali čim je te vlage suviše, ona često može biti od velike štete za biljku. Zemlja u saksiji se brzo pokvari , postane kisela, slična barskoj zemlji u kojoj mogu da rastu samo neke biljke, kao npr. vodena palma, kala, adijantum, kokos palma. Navedene vrste čak traže da im u podlošku stalno stoji voda. Većina biljaka u saksijama od prevelike vlage u zemlji oboli od truljenja korena. Kod preteranog zalivanja pukotine se u zemlji kojom je napunjena saksija napune vodom i time se istisne iz njih vazduh tako potreban žilama. Suvišna voda koja se kod svakog zalivanja skuplja u podloški ili na dnu ukrasne saksije mora se posle dva sata ukloniti ukoliko je za to vreme nije upila prosušena zemlja. Nije svejedno u koje dana se zalivaju biljke. Najbolje je biljke zalivati ujutru, da bi do uveče upile svu vodu i da bi se zemlja malo prosušila. Za vreme letnjih dana po potrebi zalivati i uveče, ali nikako za vreme najjače popodnevne žege, jer treba imati na umu da svako zalivanje rashlađuje zemlju.

Detaljnije “Zalivanje”

Svetlost je neophodan činilac za zdrav i snažan rast biljke. Potreba za svetlošću je veoma različita kod pojedinih biljaka. Dok se neke osećaju kao ”kod kuće” na senovitom mestu, drugima je za rast potrebno veoma svetlo mesto. Najveći broj naših sobnih biljaka izvorno je nastanjivao tamne i vlažne džungle ili sunčane tropske predele. Tek kada im uspemo pružiti uslove slične izvornim sredinama, biljke se dobro razvijaju, a za naš trudnam se odužuju bujnim rastom. Koliko je veliki uticaj svetla na rast biljke, često možete zaključiti po smeru rasta biljke. Većina biljaka raste u potrazi za svetlom. Ukoliko biljka ima dosta svetla, njen rast je zbiljeniji i snažniji, a lišće zelenije. Jačina svetla meri se u luksima. U toku oblačnog zimskog dana jačina svetla biće samo 400 do 500 luksa.

Detaljnije “Svetlost i sena”

Saksije sa cvećem treba smestiti u sobi tako da imaju što povoljnije uslove za normalan život i razvijanje. Dakle ne sme im nedostajati svetlo, toplota, vlaga i vazduh. Pri tome treba znati da se u pogledu života i razvoja, naročito u odnosu na svetlost, pojedine biljke među sobom razlikuju. Nekima treba više svetla, dok druge uspevaju tek onda kada se od direktnog sunčanog svetla malo zaštite. Više svetla treba biljkama buljnog rasta i nežnog lišća kao što su afričke ljubičice, azaleje, ciklame, gloksinije, minđušice, pelargonije-muškatle, primule i mnoge slične. Pa ipak i ove se biljke , sem muškatle, moraju zaštititi od suviše jakog sunca. Biljke koje imaju veliko, čvrsto i kožasto lišće, kao aspidistre, dracene, filadendroni i palme – zadovoljavaju se nešto manjim svetlom, tako da uspevaju i u blizini prozora, a sanseverija uspeva čak i u mračnijem delu sobe.

Detaljnije “Smeštaj cveća u stanu”