Delfinijum je dobio svoje ime u antičkoj Grčkoj zbog sličnosti svojih pupoljuka sa glavom delfina. Grčke legende nam kazuju da je jednom davno među antičkim helenima živeo talentovani mladi čovek. On je po sećanju napravio skulpturu svoje voljene i udahnuvši dušu u nju skulptura je oživela. Međutim bogovi su ga pretvorili u delfina zbog takve nečuvene drskosti. Delfin je plivao do obale svake noći do koje je dolazila i devojka koju je on podigao iz mrtvih, međutim njih dvoje se nisu mogli sresti. Jednom je delfin uočio problem; u svojim ustima je držao nežni cvet koji je sijao azurnom svetlošću. Delfin se graciozno približio obali i stavio je cvet pred noge njegove voljene. Cvet je bio sličan delfinovoj glavi.

Detaljnije “Priča o Delfinijumu”

Baštovanstvo je umetnost koja koristi cveće i biljke kao boju i zemlju i nebo kao platno (Elizabet Murej). Priča o nekom cvetu izdaleke prošlosti može ponekad biti rekonstruisana na osnovu naočigled primitivnih delića magije i mitova. To je tačno barem što se Evrope tiče, međutim Dalija ne vodi poreklo iz Evrope. Ona dolazi iz Meksika i bila je dobro poznata Astecima . Astečki herbarijum napisan na latinskom svega 60 godina nakon dolaska Kolumba je izašao na videlo 1929 godine. Napredna vrsta kulture je postojala u Meksiku, ali njeno bogatstvo u pisanim zapisima su uništeni u interesu dovođenja Hrišćanstva neznabošcima. Prema tome otkriće astečkog herbarijuma je predstavljalo delić neverovatne sreće za studente istorije medicine i takođe za botaničare.Od drevnih meksikanaca mi smo saznali da su Asteci koristili dalije za lečenje epilepsije.

Detaljnije “Priča o Daliji”

Kako jedna legenda kazuje, tri perioda života jedne devojke Ane se reflektuju u tri kolorita latica cveta dan i noć. Jednom davno ljubazna i naivna devokja Ana živela je u malom selu. Ona je verovala u sve i uvek je pronalazila opravdanja za sve što ljudi čine. Nažalost jednoga dana upoznala je prepredenog zavodnika koji je naveo Anu da se zaljubi u njega koristeći predivne romantične reči i ljubavne izjave. Ana ga je nežno volela. Ona je posvetila svom voljenom celo svoje srce i ceo njen život. Neprođe dugo i on ju je napustio i otputovao u beli svet. Međutim on je obećao da će se vratiti svojoj voljenoj. Ana je čeznula za njim celog njenog života i bila je skrhana tugom. I kada je umrla cveće je izraslo na njenom grobu i to cveće oslikava Aninu nadu, čežnju i tugu. To je bila ruska legenda o tom cvetu.

Detaljnije “Priča o cvetu Dan i noć”

Po legendi je Sveti Boniface, engleski monah koji je organizovao Hrišćansku crkvu u Francuskoj i Nemačkoj, naišao na grupu pagana koji su okruživali veliko drvo hrast i spremali se da žrtvuju dete bogu Toru. Da bi zaustavio žrtvovanje i spasao detetov život Sveti Boniface je sravnio drvo sa jednim snažnim udarcem njegove pesnice. Na njegovom mestu je izraslo malo jelino drvo. Svetac je rekao paganskim poklonicima da je jela Drvo Života.

Detaljnije “Priča o Božićnom drvcetu”

U proleće 401 god pre Hrista mnoštvo grka je pošlo putem planine Colchis da pronađe zlatno runo. Ratoborno lokalno pleme je napalo osvajače ali svi njihovi napadi su bili osuđeni na propast. I grcima je bilo drago zbog toga jer im je sreća bila veoma promenjiva. Međutim, iznenada, nesreća se desila u glavnoj Atinskoj vojsci. Neki vojnici su pronašli veliki pčelinjak i odmah su podelili saće među sobom. Međutim čim su okusili med oni su pali bez svesti na zemlju. Xynofont, komandant armije, opisao je taj događaj na sledeći način; "u početku ništa nije bilo sumnjivo, međutim bilo je puno pčelinjaka naokolo. Svi vojnici koji su probali med, momentalno su izgubili svest. Bilo je toliko puno bolesnih vojnika kao što to biva nakon velike bitke. Međutim niko nije umro narednog dana, počeli su da dolaze svesti. A nakon trećeg ili četvrtog dana svi su se oporavili. Kasnije se saznalo da su grčki ratnici jeli puno meda iz cveća divljeg rododendrona, dalekog rođaka današnje azaleje.

Detaljnije “Priča o Azaleji”