Po legendi je Sveti Boniface, engleski monah koji je organizovao Hrišćansku crkvu u Francuskoj i Nemačkoj, naišao na grupu pagana koji su okruživali veliko drvo hrast i spremali se da žrtvuju dete bogu Toru. Da bi zaustavio žrtvovanje i spasao detetov život Sveti Boniface je sravnio drvo sa jednim snažnim udarcem njegove pesnice. Na njegovom mestu je izraslo malo jelino drvo. Svetac je rekao paganskim poklonicima da je jela Drvo Života.
Jedna druga legenda nam kazuje da je Martin Luter, osnivač protestanske vere, hodao kroz šumu jedne božićne noći i da je bio zadivljen lepotom zvezda koje su sijale kroz grane uvek zelenog drveća. On je posekao jedno malo drvo i poneo ga kući. Da bi ponovo stvorio doživljaj lepote zvezdane svetlosti on je stavio sveće na sve njene grane. Još jedna legenda nam govori o siromašnom šumaru koji je sreo izgubljeno i gladno dete na Božićno veče. On je dao detetu hranu i prenoćište za tu noć. Sledećeg jutra on je našao predivno svetlucajuće drvo ispred njegove kuće. Gladno dete je u stvari bio prerušeno Hristovo dete. On je stvorio drvo da bi nagradio čoveka za njegovo dobročinstvo.
Poreklo Božićnog drvceta se može pratiti sve od antičkih Rimljana koji su koji su tokom njihovih zimskih festivala dekorisali drveće malim komadićima metala. Neki kažu da poreklo Božićnog drvceta može biti u pozorišnoj predstavi o Raju. U srednjevekovna vremena najveći broj ljudi nije umeo da čita i pozorišne predstave su se koristile da bi ih učile lekcijama iz Biblije, širom cele Evrope. Pozorišna predstava o raju koja je prikazivala stvaranje čoveka i progon Adama i Eve iz Rajskih vrtova se izvodio svake godine 24 decembra. S obzirom da se izvodio u zimsko doba jabukovo drvo sa plodom se nije moglo pronaći tako da je napravljena zamena. Jelino drveće je bilo okićeno jabukama i bilo korišćeno umesto jabukovog drveća.
