Karanfilić (klinčić) je malen, osušen pupoljak tropskog zimzelenog drveta iz porodice mirta. Drvo kupastog oblika naraste do 12 metara. Listovi su mali, eliptični, kožasti i veoma aromatični. Cvetovi su grimizni. Potiče iz severnih Molučkih ostrva (Indonezija). Gaji se u tropima. Najveći proizvođač je Zanzibar.

Karanfilićem se trgovalo u pradavna vremena. Pominje se u zapisima iz 200. godine.p.n.e. sa carskog dvora dinastije Han u Kini. Dvorjani bi na prijemima kod cara grickali karanfiliće kako bi im mirisao dah. Arapski trgovci prodavali su karanfilić Rimljanima. Otvaranjem pomorskih puteva Portugalci stvaraju trgovački monopol, zatim monopol preuzimaju Holanđani, a u 18. veku razbijaju ga francuski krijumčari. U Napulju se karanfilić koristio kao afrodizijak. Dosta dugo su potrebe za biberom i karanfilićem bile jednake.

 

 
    Pupoljci se ručno beru ili tresu bambusovim štapovima, a zatim se suše na suncu. S jednog drveta dobije se do 35 kg sušenih pupoljaka. Dužina karanfilića varira od 10 do 14 mm. Braonkaste su boje. Najbolji su celi jer u prahu brzo gube osobine. Miris karanfilića je prijatan, prodoran i aromatičan. Ukus je slatkasto žestok. Sadrži tanin, pa je opor i pomalo steže. Srednje je ljut. Savršeno ga nadopunjava cimet. U kulinarstvu se često koristi. Njima se začinjavaju kompoti, marinade, kolači i pića. Mednjaci začinjeni karanfilićem veoma su ukusni. Kod nas je karanfilić uz cimet nezamenjiv začin u pripremi kuvanog vina. U SAD i u Velikoj Britaniji karanfilićima tradicionalno začinjavaju božićna jela i pića. Važan je sastojak mnogih likera.
 
    Karanfilić sadrži od 15 do 20% esencijalnih ulja, uglavnom eugenola. Eugenol ima jake začinske osobine. Koristi se u slučaju zubobolje kao lokalni anestetik. Karanfilićevo ulje upotrebljava se i u kozmetičkoj industriji.