kamijKamij Pisaro rodio se 1830. godine na ostrvu u Karipskom moru. Njegova porodica je imala jednu galanterijsku prodavnicu i živela je na gornjem spratu u prostranom apartmanu sa pogledom na glavnu ulicu. U malom pristanišnom gradu Šarlote Amelije bilo je jako uzbudljivo i tu su dolazili brodovi koji su donosili robu. Grad je imao status “slobodnog pristaništa” i u njega su ulazili brodovi koji su saobraćali i prevozili robu izmađu Amerike, Evrope i Afrike. Sa svojom porodicom Kamij je govorio francuski dok je sa domorodim crnačkim stanovništvom govorio španski ili engleski.

 

Sa dvanaest godina roditelji su ga poslali u internatsku školu u Pariz. Direktor škole je zapazio talenat mladog Kamija i savetovao mu je da u tropskim krajevima gde je živeo slika palme i Kamij kada je otišao kući poslušao je njegov savet. Tako on kada se 1874. godine vratio kući na ostrvo sve svoje slobodno vreme koristi za slikanje ne samo palmi već i drugog egzotičnog bilja kao i događaja iz života oko njega. Svugde sa sobom nosi svoj blok za skiciranje i u ovim crtežima nalazimo njegovu narav iskrenog i jednostavnog posmatrača. U pristaništu slika brodove koji dolaze i život oko njih. Kako nije naišao na razumevanje kod svojih roditelja za svoj interes on odlučuje da pobegne od kuće.

Kamij je sa svoje 23 godine osetio prvi put slast slobode koju je neočekivano stekao. On pravi celo vreme skice, slika akvarelom, pravi crteže u olovci i tušu i svoja dela podpisuje na španskom jeziku sa Pizzarro.

1852. godine su se njegovi roditelji pomirili sa njegovim ambicijama, on se vraća kući da bi otputovao na studije umetnosti u Pariz.

Na predavanjima akademskih učitelja Pisaro nije nalazio inspiraciju i interesovao se za umetničke pravce koji nisu bili primani od strane široke javnosti. U njihovim delima je počeo da nalazi sličnosti sa svojim ubeđenjima i načinom posmatranja. On je svaku stranu predložka verno beležio i interesovao se za svetlo i svetlosne uslove i shvatao ga je kao neodeljiv deo predmeta koji osvetljava.

Većina stručnjaka nije razumevala značaj ovog doba i promena koja su ova dela delila i razdvajala od klasike- zastupnici ove “stare škole” slikarstva i slikarskih tehnika su novi način slikanja smatrali greškama od strane slikara.

Nalaženje vlastitog stila je za mladog slikara bilo jako složeno. Nagla promena je nastala kada je susreo Kloda Monea i Pola Sezana i zahvaljujući njima nalazi mnoga poznanstva koja su u njegovo delo uneli nove podsticaje i novi izgled.

Nekoliko godina pošto je Kamij došao u Pariz, njegovi roditelji su ostavili radnju na upravljanje upravniku i nastanili se u Parizu. Oni su iznajmili služavku po imenu Julija Velaj, koja je postala najveći obožavalac Kamijevih dela i njegova celoživotna saputnica i imali su šestoro dece.

Oneraspoloženi sa oštrom kritikom oficijalnih izložbi 1874. godine Pisaro i Mone organizovali su nezavisne izložbe na kojima su kasnije učestvovali mnogi avangardni umetnici Renoar, Sisle, Dega, Sezan i drugi. Prve izložbe su se susrele sa oštrim kritikama i prvi put je uveden pojam “impresionizam” kao uvredljivi naziv za sliku a zatim i pravac čiji pripadnici su teško doživeli priznanja za njihovog života. Pisaro se obreo u središtu impresionističkog pokreta. Na sedmoj izložbi impresionista, 1882. godine, Pisaro je izložio niz slika sa temom seljaka, koje su izazvale oduševljenje kod kritičara i pisca J.K. Uismansa. I Dega je bio zadivljen Pisaroovim seljacima.

Kamij Pisaro je eksperimantisao sa teorijom svetla i studirao je uticaj svetla, klime i godišnjih doba, donosio nove tehnike u umetnosti. Svoja saznanja je spojio u novi stil koji je ostao kao samostalan stil u impresionizmu. Bio je jako priznat i kao učitelj i postao je središte grupe slikara Renoara, Monea, Degaa, kao i Sezana koji su ga respektovali i cenili njegovo slikarstvo i obraćali mu se kada bi tražili izvor za inspiraciju.

U 74. godini konačno je doživeo uvažavanja koje ga je celoga života izbegavalo i njegove slike se prodaju na aukcijama po većim cenama, a nova generacija ga voli i prihvata. On nikada nije izgubio sposobnost da zadrži oduševljenje i ljubav prema prirodi, kao i sposobnost da zahvati život na platnu sa jasnoćom i nezaboravnom ljupkošću.

Aktivni i produktivni slikar je umro od trovanja krvi 1903. godine u Le Havru u Francuskoj.