Pikirane biljčice rastu sporo dok se ne užile. Ali čim dobiju treći ili četvrti listić počinju sve brže da se razvijaju, pa ih treba ili ponovo na nešto veće rastojanje pikirati (na primer begonije, gloksinije, kalceolarije, primule i cinerarije) ili svaku biljčicu posebno posaditi u saksijicu.
 
    Mnogi greše što za ovako malu biljčicu uzimaju preveliku saksiju. Zbog toga se zemlja koja nije nadohvat sitnim žilicama od suvišne vlage pokvari, ukisne, pa onda cela biljka propadne. Za prvo presađivanje treba uzeti najmanje saksijice za cveće, čiji gornji otvor treba da ima u prečniku 6 ili 7 cm. Prilikom kasnijeg presađivanja uzimaju se prema potrebi sve veće saksije. Biljku treba izvaditi sa korenom i grumenom zemlje i to tako što se ona potkopa prstom ili rakljastim štapićem i onda podigne. U pripremljenu saksijicu stavi se na dno, nad rupicom, crepčić od lomljenih saksija, a zatim, od prilike do jedne trećine saksije stavi se zemlja, prema veličini rasada. Biljka se postavlja tako da joj žilice budu u što pogodnijem položaju, pa se oko njih sipa rastresita i umereno vlažna zemlja. Saksijicu češće prodrmati da bi se zemlja između i oko žilica što bolje slegla i najzad zemlju prstima oko samog struka biljke dobro pritisnuti.
 
    Ne može se tačno reći kad treba biljku presaditi u veću saksiju. Za svaku biljku pojedinačno to se može lako utvrditi, ako se pregleda da li su joj žilice kroz zemlju prorasle. Ovakva biljka presađuje se zajedno sa grumenom zemlje. Posle presađivanja biljku dobro zaliti da voda procuri kroz rupicu na dnu saksije. Kad se na površini zemlje uhvati pokorica treba je češće zašiljenim drvetom sasvim plitko prekopati.
 
    Tako odgajene biljke treba još nekoliko puta presaditi. Biljke koje se žbunasto razvijaju kao minđušice, muškatle, petunije i druge – potrebno je pincirati, tj. otkinuti vršak mlade biljke da bi se prisilili ostali najviši pupovi na življe teranje izdanaka. Vršak se ne sme otkinuti mladoj palmi, fikusu, cinerariji i sličnom bilju koje se ne razgranjava.