Kleka (borovica, brinje) je žbunast četinar iz porodice čempresa. Uz najrašireniju vrstu, običnu kleku, postoji još mnogo drugih vrsta. U našim krajevima najpoznatije su smreka, klečica, gluhaćuša i somina. Listovi su igličasti, a cvetovi žuti. Plodovi su bobice, koje rode samo na ženskim žbunovima. Žbun naraste do 3m. Biljka je raširena po čitavoj Evropi, severnoj Aziji, Severnoj Americi i severnoj Africi. Zasadi kleke brojni su u Mađarskoj.

Narodna tradicija puna je tajanstvenih i mitoliških predanja vezanih za kleku. Smatralo se da će onoga ko bezobzirno poseče klekino drvo neminovno stići nesreća. Verovalo se, takođe, da grančica kleke na šeširu štiti od povreda. Kao začin upotrebljavaju se sušene ili sveže bobice. Bobicama je potrebno i do tri godine za dozrevanje, da od zelenih postanu braonljubičaste. Ubrane bobice se suše. Pomalo su smolaste, slatkastog, balsamičnog mirisa. Ukus im je oštar i opor. Aroma je izrazitija kod biljaka koje rastu južnije.

 

 
    Kleka je važan začin u mnogim zemljama Evrope, a naročito u alpskom području i u Skandinaviji. Upotrebljavaju se cele i usitnjene bobice. Sa klekom se prave rakije travarice. Najpopularnije su u zemljama severne Evrope. Dodaje se i u biljne likere. U skandinaviji sa njome se aromatizuje pivo. Kleka sadrži 2-3% eteričnih ulja. Ima antibakterijsko delovanje. Čaj od kleke umiruje bolne mišiće i reumu.