Rod gladiola je veliki i obuhvata preko 250 divljih vrsta. Sve one nalaze se prirodno rasprostranjene isključivo u Evropi, Africi i Aziji, dok u Americi i Australiji još nisu pronađene divlje vrste gladiola. Divlje vrste gladiola bile su poznate još u starom veku. Njihov značaj u to vreme vezivao se za sasvim druga svojstva i osobine gladiole. Tako Theophrast (372 – 287. god. pre naše ere, Grčki filozof i botaničar) navodi da su se kao korov između žita nalazile gladiole (Gladiolus Segetum) čiji su se gomolji jeli ispečeni sa brašnom.
Drugi podatak zabeležio je Plinius Stariji (23 – 79. posle n.e., rimski pisac) koji u svom delu Istorija Prirode navodi da se lukovice vade iz zemlje, suše i koriste za lečenje.
U srednjem veku gomolje gladiola nosili su robovi i bezemljaši kao amajliju koja ih štiti od povreda i čini ih nepobedivim.
O proizvodnji gladiola može se govoriti tek od početka 19 veka kada je engleski baštovan Colville uspeo vešistrukim ukrštanjem da proizvede rano cvetajuće hibride koji se još i danas pod nazivom G. X Colvillei Horst, sa uspehom gaje.
Zatim belgijski baštovan L. Van Houtte iz grada Genta uvodi 1841 godine krupno cvetne gladiole Gladioulus X Gandavensis, čime počinje i naglo širenje gladiola.
1885 god uvezena je iz Afrike Gladiola Primlus, žute boje, koja je ukrštanje sa gladiolom X Gandavensis i sa Gladiolom X Lemoinei dala jednu sasvim novu grupu tzv. Primulinus sa novim bojama kao što su žuta i narandžasta. U daljem razvoju sortiment gladiola prolazi kroz razne faze i nije mogao biti pošteđen ni raznih modnih hirova. Tako su krajem 19 i početkom 20 veka naročito bile tražene sorte sa reckavim obodom cveta.
Ne tako davno firma Konynenburg & Mark iz Noordwyka u Holandiji proizvela je novu grupu tzv. Butterfly Gladiola koje se odlikuju obilnim cvetanjem i sitnim dobro oformljenim cvetovima velike trajnosti. Posebno su pogodne za rano pospešivanje u staklenicima.
U naše vreme najviše se radi na daljoj selekciji krupno cvetnih gladiola kojih sada već ima više hiljada sorti.
